Neću da radim iz kafića na plaži

Rad odakle-god-ti-padne-na-pamet oduvek se reklamira kao jedan od najvećih prednosti frilensinga i preduzetništva. Onda kad ti je provođenje lepih vedrih (radnih) dana moguće samo u kancelariji, onda ova varijanta stvarno zvuči kao ostvarenje sna. Još jedan, i to veliki, razlog za odati se preduzetništvu.

Međutim, kao što je to caka kod većine snova čije ostvarivanje nam se obećava, postoji tu nekoliko stvari koje su ispisane sitnim slovima, i koje svakome od nas mogu promaći i stvoriti nerealna očekivanja, a to je siguran put u razočarenje.

Pošto sam u par navrata životnih bila frilenserka / preduzetnica, pa i ona pametnica što je radila sa plaže, možda ti može pomoći da vidiš gde sam ja, za sebe, videla zamke u koje se neću ponovo upecati.

Rad sa plaže je i dalje rad

Bila je to neka 2019. godina, dakle pre trenda masovnog nošenja laptopa na plaže i pripadajuće im objekte. Već sam uveliko imala svoju agenciju i radila sa raznim klijentima, na raznim super projektima. Bila sam na moru u Kotoru i bila sam ta koja je na plaži imala laptop, jedina. Toliko sam se opremila da mi nije ni trebao kafić na plaži da se spajam na WiFi, već sam imala svoj mobilni internet. Mislila sam o svemu unapred…

Slikala sam taj nesrećni laptop na plaži (koji se, nekim čudom, ipak nije pregrejao) i okačila na Instagram story, sa idejom da budem samoironična. Jer, ako je to ono za šta smo se, kao frilenseri i preduzetnici, izborili, onda je možda pobeda ipak bila Pirova.

Ljudi su lajkovali story, ne prepoznajući moju samoironiju, zbog čega mi je nekako bila samo još tužnija. Jer, rad sa plaže mi nije bio nikakvo uživanje. Baš suprotno. Da hoću nekoga da mučim, terala bih ga da radi sa plaže. I još ga ubeđivala kako je to nešto super!

Zašto? Zato što je za mene plaža mesto gde se odmaram, plivam, sunčam, mučim se oko izbora koktela (margarita, daikiri ili džin tonik – meni je najteže!). Mesto gde konačno stignem da pročitam sve ono što inače ne stižem. Rad se u to nikako ne uklapa, ma koliko volela to što radim.

Ne radi se o ljubavi; radi se o granicama

Ma koliko da voliš svoj posao, ako radiš na plaži, da li stvarno možeš da radiš? Ili je to poput multitaskinga, kao u dve si stvari (plaža i posao), a zapravo nisi do kraja ni u jednoj?

Ne kažem, moguće je da nekim ljudima to baš odgovara, i to je skroz u redu. Ono što mislim da je korisno pritom se zapitati, sa vremena na vreme, jeste: da li je to odmor ili posao? I da li je pametno kombinovati i jedno i drugo? Da li ne možeš da se odlepiš od posla, pa nosiš taj laptop sa sobom? Ili imaš grižu savesti kad treba da odmaraš, kad se osećaš nekorisno i neproduktivno?

Baš tu se nalazi ono zbog čega danas, ni za živu glavu, ne da neću raditi na plaži, već neću nositi laptop sa sobom na more. Zato što mi je sada strašno bitno da imam odvojeno vreme za rad, u kome mogu da se fokusiram samo na rad. Da, nekad će to možda biti i u kafiću ili na nekom drugom mestu, ali će to i dalje biti vreme za rad, samo će mesto da varira.

Isto važi i kad je vreme za odmor. Vreme za punjenje baterija, za dokoličarenje, za dane kad će mi pitanje svih pitanja biti šta ću da večeram.

Da se razumemo, super je da imamo tu opciju, kao „ako hoću, mogu”. Ali fora je što neću, zato što sad znam bolje, a to je da kombinacija dve ovakve stvari na kraju napravi frankenštajna. Ni rad, ni odmor, nego nešto što možda dobro izgleda na Instagramu i LinkedIn-u (mada sve manje, jer ljudi već uveliko kapiraju da je odmor podjednako bitan koliko i rad).

Recept: pola mozga, nula računara

Istini za volju, ovde malo fleksibilnosti nije na odmet. Meni, recimo, bilo koje putovanje, a posebno ono koje podrazumeva da puno vremena provodim u sporom modu funkcionisanja, sa puno vremena da budem sa svojim mislima, uvek posluži za korisnu samorefleksiju, onu za koju tokom radnih dana obično nemaš ni vremena ni energije.

Samorefleksija koja je neophodna, za sagledavanje trenutnog stanja, za smišljanje nekih novih ideja, pravaca, pristupa. Oni koji su nastali tako što sam sanjivo gledala u morsku pučinu, uvek bi u sebi imali tih par zrna entuzijazma više i bar jedno idealizma. Onda kad se vratim u svoj život, napravim selekciju tih ideja, uzmem ono što je realno, a ono nerealno čuvam kao razglednicu.

Tu i tamo se odgovori na koji mejl, tipa: „E, na odmoru sam, vraćam se u sredu pa se javljam”.

p. s. Ovaj tekst objavljen je sa plaže, sa mobilnog telefona, u dva klika. Našla sam svoju meru, veoma preporučujem! 🏖️🍹🌊⛵️🐳☀️