Zašto danas svi misle da treba da pišu knjige?

Sad kad sam upotrebila ovu jeftinu foru da ti privučem pažnju, moraću odmah da te razočaram – ovo nije hejt o ljudima koji pišu knjige, a nisu pisci.

Elem, ne znam da li se i tebi čini, da danas živimo jedan zanimljiv paradoks. Sa jedne strane, svi koji se bave štampanim medijima su već duže vreme u krizi koju su izazvali dežurni krivci, znani kao internet, društvene mreže, pametni telefoni, Kindlovi i ostale digitalne andrmolje.

Sa druge strane, nikada nije bilo više ljudi koji su odlučili da nešto napišu, a onda to i izdaju, nezavisno od toga da li je reč o samoizdavaštvu ili o saradnji sa izdavačkim kućama.

Kako je to moguće? Zar nisu postojale zloslutne projekcije o tome da će i ona šaka jada od ljudi koji čitaju da se svede na šačicu? Statistike o tome koliko mladih čita i koliko je ljudi, generalno, pismeno iznad golog minimuma su već godinama u nijansama crne.

Šta se onda ovde dešava, zašto je pisanje knjiga odjednom postalo tako popularno, na nivou da bukvalno nisi kul ako nisi napisao ili trenutno ne pišeš knjigu – da, knjigu, sa sve koricama i listovima i puno, puno slova?

Mozak nije optimizovan za digitalno

Jedan od razloga zašto su knjige i dalje tako popularne, iz perspektive i pisanja i čitanja, možemo nazvati digitalni zamor. Odnosi se na to da nam je ponekad muka od svog tog sadržaja kojem možemo tako lako da pristupimo.

Da li smo zavisni od njega? Veoma da. Ako mi ne veruješ, probaj dva dana da ne uđeš na Instagram, LinkedIn ili šta već preferiraš u svrhe bustovanja dopamina.

Ipak, ma koliko da smo istinski zavisni od digitalnog, naš mozak, naše oči i ruke nisu dizajnirani da po ceo dan opšte sa ekranom, ma koliki bili njegova rezolucija, veličina i šarenolikost. Ponekad nam treba analogno – da osetimo miris knjige i zvuk okretanja stranica, da ne moramo da mislimo gde je prokleti punjač, da nam ništa ne svetli u facu (džaba filter za plavo svetlo, džaba sto opcija podešavanja osvetljaja ekrana).

Lepo, uzmeš knjigu, nađeš dobro mesto i ćao, svete, ne zanimaš me. I dok čitaš, postoji tačno nula posto šanse da ti se na vrhu stranice pojavi neka notifikacija i lansira te iz kapaciteta sopstvene pažnje pravo u tri lepe (nisu šargarepe).

Spremali su nas od malih nogu

Pored digitalnog zamora, postoji još jedna stvar, bitna primarno iz perspektive pisanja, pa tek onda čitanja.

Reč je o tome da su nas od malih nogu driblali da učimo da pišemo i da se izražavamo. Od momenta kad naučimo slova, pa do kraja školovanja, non stop nešto pišemo, sa više ili manje uspeha i stila.

Sastavi iz srpskog jezika, sa sve pismenim koji se piše u vežbanku i hemijskom (dakle, stvar je prilično ozbiljna), nezaobilazna su stvar kad idemo u školu, i osnovnu i srednju. Pa i posle, na fakultetu – pisanje seminarskih, radova, eseja, prikaza, sto i beskraj čudesa u kojima pišemo.

Tako nam i postane normalno da se pismeno izražavamo, a one koji mare za to svoje izražavanje, bude blam ako ne znaju gramatiku, pravopis, tu i tamo koju stilsku figuru.

Škola nas je, dakle, veoma sprijateljila sa slovima. Opet kažem, nije se primilo kod svakog, ali jeste kod velikog broja ljudi, jer su slova i dalje jedan od najčešćih načina putem kojih međusobno komuniciramo.

Izobilje napisanog može biti samo dobra vest

Iza masovnosti napisanih knjiga danas stoji i činjenica da ne moraš, kao pre, da napišeš nešto i onda se javiš jednom ili dva postojeća izdavača, koji hoće ili neće da objave tvoj rukopis. Danas ih ima mnogo više, a i možeš da urediš, lektorišeš, dizajniraš, odštampaš, promovišeš i prodaješ svoju knjigu o sopstvenom trošku.

Snobovi bi mogli da kažu da je takva masovnost, znana i kao hiperprodukcija, srozala kvalitet, pa da prevrnu očima u fazonu da je kvantitet pojeo kvalitet. Ja se sa time ne slažem, jer uvek možeš da nađeš kvalitet, to jest ono što je za tebe kvalitet.

Danas više ne moraš da veruješ nikakvim autoritetima koji će da te ubeđuju da je neka knjiga dobra ili loša. Danas možeš da istražuješ i pronalaziš ono što ti se sviđa, samo treba da te zanima, da te ne mrzi, da ne živiš pod čizmom inercije. Da imaš otvoren um i da ne kupuješ Andrića na metar, da se slaže sa garniturom u dnevnoj.

Čvrsto verujem u to da je izobilje napisanih knjiga i autora koje imamo danas odlična stvar – svako može da pronađe nešto za sebe, što može samo da poveća broj ljudi koji čitaju.

Zato hvala svim onim sastavima na temu kako sam provela letnji raspust, hvala i smartfonu koji umre kad mu se isprazni baterija – nisu sigurno ni slutili da će započeti pravu malu čitalačku revoluciju!